Beograd slavi junake iz Indijanapolisa

Negde krajem maja, prvi put sam pozvao Svetislava Pešića i rekao mu da treba da dogovorimo datum promocije knjige “Bilo jednom u Indijanapolisu” u Beogradu, istovremeno sugerišući, da bi bilo divno da se to dogodi dok je reprezentacija na pripremama za Olimpijske igre u Parizu.

Pošto je tog trenutka knjiga još uvek bila u štampariji, on me je pitao kada očekujem da će se pojaviti? Rekoh mu da je procena oko 10. jula. Baš tog dana na konferenciju za medije povodom završetka prve faze priprema odneo sam mu primerak knjige sa posvetom za njega i sina mu Marka, koji je takođe deo priče. Prethodno smo se dogovorili da promocija bude u 13 časova, kako ne bi remetila dnevne obaveze selektora Srbije. Naš susret u Areni trajao je manje nego tajm – aut, Kari je rekao 20. jul!

Imali smo 10 dana da utvrdimo u kom prostoru će se održati promocija i pripremimo program, za koji najviše zasluga imaju moje nekadašnje kolege i drugari Nikola Adamović i Danilo Krša. Oni su dan pred promociju gotovo čitavo vreme pripremali video priloge. Evo dobre prilike da priznam, baš sam ih maltretirao.

Hvala Dejanu Tomaševiću, što je manje od 12 sati pre promocije prihvatio da bude učesnik. Obratio sam mu se, tek pošto je propao plan koji smo Vlade Divac i ja zamislili, jer zbog problema sa letovima u petak 19. jula prošle godine, Diki nije uspeo da stigne na vreme do Beograda.

Negde oko četiri izjutra ispeglao sam košulju i otišao da spavam. Nešto posle osam, alarm me je probudio, a sa Svetislavom Pešićem sam dogovorio kako će doći do Parobroda.

Sećam se da sam odgovarajući na poruku, Tanji Peternek napisao da sam toliko opušten da me to malo plaši. I zaista sam bio. Od momenta kada su prilozi stigli, sve je bilo mirno.

Sala Ustanove kulture “Parobrod”, u kojoj svima dugujemo ogromnu zahvalnost, što su mimo radnog vremena došli i odradili sve što treba, bila je mala da primi sve koji su hteli da prisustvuju promociji, čiji program je sjajno najavila i odjavila Biljana Obradović. Profesor Branimir Stojković sa Fakulteta političkih nauka, to sam tek kasnije saznao, nije uspeo ni da uđe.

Svi i sve je bilo opušteno i lako. Više od 90 minuta, olovkom koja je na vrhu imala košarkašku loptu, a koju mi je poklonila Brana, ispisivao sam posvete ljudima, koji su imali živaca da po ozbiljnoj vrućini čekaju red. Jednu nisam napisao, već pomenuta Brana, zna zašto.

Tog, 20. jula 2024. godine, kako bi to u filmu i seriji “Grlom u jagode” u liku Baneta Bumbara rekao Branko Cvejić, knjiga je, iako u knjižarama i neki dan ranije,  počela svoj život. Kakav će on biti zavisi od vas. Vi ste ti koji ćete širiti njenu priču i pomoći da stigne do što većeg broja onih koji vole sport i košarku.

---