Ne znam da li zbog klime, straha za bezbednost ili Zika virusa, tek jasno je da rezultati srpskih sportista prvih dana Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, nisu onakvi kakvima smo se nadali.
Radeći serijal o roditeljima i deci olimpijcima, sa njima sam o tome pričao, a sada ću pokušati da tu priču povežem sa lošim vestima koje nam za sada stižu iz Brazila.
Treba da se zapitamo zašto imamo tako velika očekivanja pred svako takmičenje. Kako mi je rekao bivši košarkaški sudija Rade Petrović, otac Sonjin, fascinatno je to kako mi hoćemo pobede čak i onda kada nemamo ideju kako do njih stići? To nedvosmisleno potvrđuje dve stvari: nauka je u pravu kada kaže da je sport zamena za rat i igru, i drugo Kubertenovo geslo „Važno je učestvovati“ za nas iz Srbije apsolutno ne važi.
Ovo drugo se vidi i po reakcijama, koje se posle nekog neuspeha pojavljuju na društvenim mrežama i u razgovorima sa prijateljima. Većina, koja je uglavnom sport videla prolazeći pored nekog stadiona ili televizora, odmah udari po Ivani, Bobani, vaterpolistima, Novaku Đokoviću, Zorani, odbojkašicama košarkašicama, košarkašima, Oliveri… Mogu tako do 103, jer svakom od putnika u Rio u priči mane nalazimo. Sve dok ne pobede.
Tada se čudimo pljuvanju u kom smo i sami učestvovali. E tu dolazimo do nečega što sam saznao radeći serijal. Već pomenuti gospodin Petrović je izneo interesantnu tezu, koja je ostala van teksta o olimpijskim danima njega i naslednice mu Sonje.
Foto: KSS
Kaže Rade ovako. Srbija po nekim projekcijama očekuje da se po okončanju Igara u Riju nađe na listi osvajača medalja. I to sa kako reče opstajući ministar Vanja Udovičić, najmanje 8, a zašto ne i sada nemogućih 18 medalja. E sad, kaže mi Rade, ako Srbija sa osam miliona stanovnika očekuje osam medalja, koliko onda treba da pokupe Amerikanci, Rusi, Kinezi, Indijci… ? A srpskom matematikom ovde primenjenom, je jasno da jedna medalja dolazi na svakih milion stanovnika.
Mnogo je… Pitao sam, u priči o medaljama kajakašicu Natašu Janić – Dušev (ima ih šest olimpijskih i 20 svetskih) kako joj deluje, priča njenih rivala iz Srbije, koji se nadaju plasmanu u šest finala i osvajanju dve, čak i tri medalje.
„Očekivanja su uvek velika. Ali iz iskustva znam da se medalje dele na takmičenju. Dakle, u našem sportu, najranije 16. avgusta, ranije ne“, zaključila je Nataša Janić – Dušev.
Da li ste razumeli? Medalja se osvaja na takmičenju. A ono i dalje teče. Da li ćete sa kritikama nastaviti i ako košarkaši, vaterpolisti ili odbojkašice uspeju da ih osvoje? Da li ćete, ako bude sreće pa se Ivana Španović na primer domogne zlata, reći malo je, šta je sa ostalima?
Pre nego što to uradite, osvrnite se oko sebe i pročitajte šta je navijačima poručila srpska barjaktarka u Riju, Ivana Maksimović-Anđušić.
„Tata je u Atlanti bio četvrti i sećam se da se jedva javio kući, mami rekao da čeka da dođe i legne. Razočaran je bio, sve dok nije došao u stan i shvatio da se u 20 kvadrata pedeset ljudi raduje, kao da je postao šampion sveta. To je to! Svaki rezultat mora da se zasluži, a u streljaštvu je često to stvar trenutka. Dobiješ ili gubiš za 0,1.
Podržite nas, uvek! Nama to jako znači, jer danas vrlo brzo možemo da pročitamo neku poruku i vratimo osmeh na lice čak i kada ne uspemo na takmičenju. Zar vi, nekada niste neraspoloženi, zar ne uradite nekada nešto suprotno od očekivanja. To je život i zato navijajte za nas, verujte da se ta energija i tek kako oseća.“
Dakle, ključna reč je PODRŠKA! Ne kritika i pljuvanje. Oni koji ne znaju ili ne žele da podrže sportiste koji nose dres naše Srbije, ne sada, nego na svakom takmičenju, neka kako kaže Duško Vujošević ne propuste priliku da ćute. I to je podrška, koja im sada treba više nego pre puta. Za kritike uvek ima vremena.
Kao što rekoh pre nekoliko dana:
„Momci i devojke, drugari… Želim vam svima, da budete zdravi i date maksimum. U tom slučaju, za mene ćete biti pobednici. Uživajte u privilegiji da predstavljate našu Srbiju i pokažete da za nas ne važi ono važno je učestvovati. Srbija pobeđuje.“
Leave a Reply