Lepo je doć’ u svoju čaršiju

Nijedna reč ne čini se prikladnom, da se opiše ono što sam osećao posle promocije knjige “Bilo jednom u Indijanapolisu” u Subotici, u kojoj sam rođen i odrastao i iz koje sam, baš na isti dan, 12. oktobra 1999. godine, stigao u Beograd.

Pre tog 12. oktobra, dao sam šest intervjua, za šta zahvalnost dugujem Nataši Gregorčić, Jeleni Lemajić, Danijeli Pinter, Nataši Filipović, Žiki Savinu i Nikoli Stantiću. Njihova podrška tih dana mnogo je pomogla, baš kao i rečenica, koju je kada smo otišli da u Srpskom kulturnom centru “Sveti Sava” sretnemo Jelenu Marodić, izgovorio Vlado Šućur: “Sve ćemo izvesti kako treba i biće puno, nemoj o tome da misliš.”

Da bi bilo kako sam zamislio trebalo je uraditi nešto, što kako nam je rečeno do tada niko nije. Naime, pošto Svetislav Pešić i Igor Rakočević nisu mogli da stignu do Subotice, odlučio sam da se obojica, Vojinu Đorđeviću, kome se i ovde zahvaljujem, ne samo što mi je bio sagovornik, već što je od prvog trenutka podržao projekat, i meni u razgovoru priključe putem video poziva. Jelena reče, da niko to u tom prelepom prostoru, sa mnogo pozitivne energije nije ni pokušao, dok je Vlado prokomentarisao: “Mi ćemo, znam kako.”  

Dok smo se mi bavili time, nemajući potvrdu da će Kari uspeti da u dnevnom rasporedu nađe vremena da te subote oko 18 časova bude slobodan, Tamara Šaponjić, Kristina Jezdimirović i Dejan Margetić iz VodaVode su se bavili izradom plakata i organizacijom zakuske za goste. Začudili su se kada sam im izneo procenu da će nas uživo u sali slušati stotinu ljudi, ali su svoj deo posla uradili maksimalno, kao što je bio i ketering Hedera kluba.

Korak po korak, bliži se subota. Za mene opuštena. Naročito, kada mi je u petak popodne Pešić javio da mu pošaljem link za uključenje. Pošto sam se još ranije sve dogovorio sa Igorom, a mog zeta Žiku ubedio da bude konferansije, program je bio spreman. Moja leđa, međutim nisu. Upala nerva je tražila dve masaže mog terapeuta Zlatka Matkovića za manje od 24 časa i brufen pred promociju, kako bi mi dozvolila da ostvarim zacrtano.

Proba je uz malo muke oko projektora završena i sve je bilo spremno. Za razliku od sestre, mame ili sestrića Ilije, koji mi je bio ogromna pomoć, nisam imao tremu. Ali jesam osećao ogromnu odgovornost, jer sam u sali sa više od stotinu ljudi shvatio da ih sve lično poznajem, te da su ispred mene mama Slavica, sestra Emina, Đođo, sestričina Danka, naslednik Aleksa, familija, gotovo cela postava Kornjača, Dara Kovačević, Marinko Prčić, Darko Papac, Vlade Jovanović… drugari iz osnovne škole predvođeni učiteljicom Etuškom, deo razreda iz srednje škole, članovi moje prve redakcije iz “Subotičkih novina”… Kad god sam ih ugledao u prostoru u koji su po dobro upućenima više ljudi privukli samo Vladeta Jerotić, Emir Kusturica i Matija Bećković, kao da sam dobio injekciju adrenalina i podrške, da bez greške završimo program.

Prodata je i poslednja knjiga koju je iz izdavačke kuće “Albion books” poneo Željko Savić, a koja se do tada nije našla u knjižarama Vulkan i Delfi. Napisao sam više od 40 ličnih posveta. I uživao. Posebno srećan, kada sam shvatio da su svi ljudi tu, jel’ su to želeli. Zbog odnosa koji smo kroz decenije poznanstva gradili. Oni su snaga koja gura napred, a koju kada pričamo o Subotici predvode moji školski drugovi. Oni su uz porodicu, i učiteljicu, uradili najviše za samopouzdanje koje imam.

Koliko smo povezani videlo se kada smo posle svega otišli do Saloona. Veljko je sve organizovao perfektno, do te mere, da smo priču, uz Jodžin roštilj, piće i muziku nastavili do ranog jutra. I nismo završili, samo je pitanje, ko ili šta će biti razlog da je na isti način nastavimo.

---