Spartak je ’95. imao tim od kog su svi drhtali, Kup mu je zamalo izmakao

Prilog iz 2005. godine, posvećen do tada najvećem uspehu košarkaša subotičkog Spartaka, spletom okolnosti nikada i nigde nije prikazan, ali me je neki dan dok sam spremao razne materijale iz tog vremena, ponukao da se, po ko zna koji put, setim onoga što se 4. i 5. marta 1995. godine zbivalo u Čačku.

U čuvenoj hali kraj Morave, igrao se jedan od najneizvesnijih Kup turnira poslednjih decenija. Polufinalni parovi bili su BFC – Partizan i Crvena zvezda – Spartak.

Zvezda sa Tomaševićem, Rakočevićem, Trifunovićem, Vidačićem, Mokom Slavnićem na klupi, nije protiv Spartaka bila izraziti favorit. Ekipa iz Subotice, koju su možda i čitavu deceniju korak po korak gradili treneri Janko Lukovski (postavio temelje profesionalizma u klubu) i Goran Miljković – Finac (selektirao većinu tima i uveo ga u Prvu ligu), tada je bila u zenitu. Vladimir Đokić vodio je ekipu na terenu, imao je sjane zamene u Draganu Aleksiću, Blagoju Iviću, na krilnim pozicijama su igrali Dragan Marković i Oliver Popović, a pod košem Milorad Kmezić, Dejan Mišković, Bojan Tadić i Dejan Koturović.

Ako pažljivo pogledate, osim Kmezića i Aleksića, pomenuti igrači iz Subotice su se u narednim godinama preselili u Beograd: Partizan su pojačali Đokić, Marković i Koturović, a Zvezdu, Popović, Mišković i Tadić.

Kad pričamo o utakmicama u Čačku sećam se, a toga ima i u prilogu, da tog dana u vreme utakmice sa Zvezdom, na ulicama u centru Subotice nije bilo nikoga. Spartak je odigrao odličan meč nošen maestralnim Đokićem, i slavio 91:81.

Pokojni direktor subotičkog kluba Petar Vucelić je kasnije pričao da je posle utakmice igrane na 50. rođendan Crvene zvezde, reagujući na naslov „Spartak žuri kući“, u nekim novinama, prišao treneru Zvezde Moki Slavniću, i poručio mu da, ako požuri stiže na proslavu u Beogradu.

Partizan je došao u borbu za trofej pobedivši BFC sa Topićem, Kuzmanovićem, Topalovićem, pokojnim Nemanjom Danilovićem. Crno-beli su pobedili rezultatom 84:82 i to trojkom Vladimira Petrovića iz ugla u poslednjim sekundama.

Tada nije bilo mobilnih telefona i nisam, kao što bih danas, mogao da pričam sa nekim iz Spartaka na dan finala, koje je Partizan, u neizvesnoj završnici meča, koji su sudili Desko Bulut i pokojni Tiho Bubalo, dobio rezultatom 84:81.

Kad se ekipa vratila u Suboticu, igrači su pričali kako je malo nedostajalo, a članovi stručnog štaba su, poraz pripisivali neiskustvu (o kom svedoči i izjava tadašnjeg kapitena Ivića iz priloga) i kvalitetu Partizana (Brkić, Stevanović, Rebrača, Čubrilo, trener Džaković…), koji je apostrofirao trener Spartaka Rajko Toroman.

Subotom se tada u Subotici redovno išlo na košarku, jenar su i košarkašice, među kojima je takođe bilo reprezentativki (Violeta Vuković, Monika Veselovski, Angela Đelmiš…) bile u vrhu i kao po pravilu, igrale pre košarkaša, tako da su od 17,30 do 22 sata, svi koji vole sport bili su u Dudovoj šumi i gledali vrhunsku košarku.

naDanas, zahvaljući entuzijazmu Slobodana Jaramazovića, bivšeg kapitena Spartakovog tima, klub u 80. godini postojanja igra plej-of regionalne ABA lige i posle mnogo problema i četiri godine uzleta sa dna, na kom je bio pre Bobanovog dolaska, pravi planove za budućnost. Da opet, zaigra u nekom od evropskih takmičenja i tokom narednih deset godina pokuša da peharu šampiona ABA 2 lige pridoda još koji.